Frojdova teorija ličnosti

Frojdova teorija ličnosti

Među najvažnija otkrića psihoanalize ubraja se nesvesno. Frojd razlikuje tri instance ličnosti prema topografskom modelu (Freud, 1916-17): svesno, predsvesno i nesvesno. One se jasno razaznaju kroz iskustvo psihoanalitičara u radu sa klijentima. Lako se uočava da je klijent svestan onoga što u datom trenutku saopštava, ali nije svestan mnogih drugih podataka iz svog života koje on inače zna, ali jednostavno nisu tog momenta u žiži njegove svesti. Napraviti razliku između sadržaja kojih smo trenutno svesni i onih kojih nismo predstavlja čisto deskriptivan pristup pojmu nesvesnog. Time samo opisujemo šta je trenutno u svesti a šta nije. Međutim, za psihoanalizu je daleko značajniji dinamski pristup.

Frojd je otkrio da postoje psihičke sile koje se suprotstavljaju osvešćivanju pojedinih sadržaja i stoga dati sadržaji ostaju relativno trajno nesvesni. Date sile je Frojd nazvao psihička odbrana (ili cenzura) jer štite osobu od neprijatnih, bolnih i neprihvatljivih osećanja. Potisnuti sadržaji teže ka svesti i u tome uspevaju ukoliko su nesvesni procesi uspeli da ih zakamufliraju, tj. preruše. Tada se potisnuti sadržaji prikriveno iskazuju kroz snove, omaške u govoru, simptomatske radnje i slično. Sukobi između potisnutog i psihičke odbrane odražavaju dinamiku psihičkog konflikta i stoga se dato nesvesno u Frojdovoj teoriji naziva dinamsko nesvesno. Dakle, prema topografskom modelu Frojd je razlikovao svesni deo ličnosti koji čine psihički procesi kojih smo svesni u datom trenutku, predsvesni deo koji čine sadržaji koji su privremeno van svesti (deskriptivno nesvesno) i nesvesni deo ličnosti u kojem su potisnuti sadržaji (dinamsko nesvesno).

Kad se zainteresovao za problem narcizma Frojd je osmislio nov model ličnosti nazvan strukturalni model (Freud, 1923). Tri instance ličnosti, prema ovom modelu, su Id (Ono), Ego (Ja) i Superego (Nad-Ja). Id (Ono) je deo ličnosti određen nasleđem i stoga predstavlja primitivnu osnovu nečije ličnosti. Id-om rukovode nagoni (seksualnost, glad, žeđ, potreba za spavanjem…) koji teže neposrednom zadovoljenju. Stoga Frojd kaže da za Id važi princip zadovoljstva. Kategorija vremena ne postoji za Id, stoga je neposrednost nagona i principa zadovoljstva još izrazitija. Za Id ne važi logika na koju smo navikli. Nesvesni psihički procesi koji deluju u okviru Id-a su tzv. primarni procesi i oni leže u osnovi rada sna. Za primarne procese ne postoji kontradikcija (protivrečnost), tako da i dijametralno suprotne težnje mogu da postoje nesmetano.

Ego (Ja) predstavlja deo ličnosti koji se razvija kroz kontakt sa realnošću. Stoga se on, pre svega, zasniva na sposobnosti opažanja, a vremenom i ostalih psihičkih procesa (pamćenja, učenja, mišljenja) koje Frojd naziva sekundarni procesi. Aktivnim odnosom prema okolini Ego upoznaje svet i sebe, pravi razliku između sebe i drugih (Ja i ne-Ja), i postepeno se formira u ličnost sa identitetom. Upoznavanje realnosti znači i prihvatanje kategorije vremena tako da Ego uči da odlaže zadovoljenje nagonskih potreba. Frojd to naziva principom realnosti. Za Ego je izuzetno važno da bude stabilan jer se nalazi na „vetrometini“ između zahteva koje pred njega postavljaju nagoni, i ograničenja koja postavlja sredina, posebno socijalna kroz norme ponašanja. Da bi očuvao svoju stabilnost i doživljaj samopoštovanja, Ego koristi mehanizme odbrane (nesvesni procesi) kako bi izbegao neprijatna osećanja u momentima kada je zadovoljenje nagona frustrirano (osujećeno). Mehanizmi odbrane imaju, pored toga, funkciju da pomažu razvoj Ega. U ranom detinjstvu Ego koristi primitivne, da bi kasnije koristio sve zrelije mehanizme odbrane.

Superego (Nad-Ja) predstavlja deo ličnosti koji se razvija pod uticajem socijalne sredine. Moralne i ostale norme koje društvo propisuje prvenstveno se prenose kroz roditeljsko vaspitanje. Identifikacijom dete usvaja socijalne norme i one postaju sastavni deo njegove ličnosti izražen kroz Superego. Sa razvojem Superega se smanjuje potreba za spoljašnjom kontrolom nad nečijim ponašanjem, jer je uspostavljena unutrašnja kontrola koja funkcioniše kroz osećanje krivice.

Treba imati na umu da su prikazane strukture ličnosti modeli, što znači da su to teorijski oblikovani prikazi koji nam olakšavaju objašnjavanje i razumevanje psihičkih pojava. Danas se u psihoanalizi oba modela podjednako koriste jer doprinose sagledavanju pojava iz dva različita ugla.

Frojd je smatrao da su nagoni osnovni pokretači ličnosti. Sam pojam označava da nas nešto nagoni, tera da nešto uradimo. Pojam nagon pripada unutrašnjoj ili psihičkoj realnosti i ne treba ga brkati sa pojmom instinkt koji pripada spoljašnjoj realnosti, odnosno fiziološkim procesima u organizmu. Nagoni pripadaju nesvesnoj psihičkoj realnosti, a predstavljeni su u svesti kao psihičke želje. Princip zadovoljstva svoj izraz nalazi u težnji za ispunjenjem želje.

Frojd je u početku razlikovao dve osnovne vrste nagona: nagone za samoodržanjem (glad, žeđ, spavanje) i nagone za razmnožavanjem vrste (seksualni nagon). Poseban značaj u razvoju psihe imaju seksualni nagoni koji se postepeno razvijaju tokom detinjstva. Energiju seksualnog nagona Frojd je nazvao libido. Frojd je razlikovao dve vrste libida. Objekt-libido označava energiju usmerenu prema objektu koji donosi zadovoljenje nagona, a narcistički libido označava energiju usmerenu na Ego kao neku vrstu ljubavi prema samom sebi. Kasnije je Frojd sve nabrojane nagone svrstao kao Eros i njemu suprotstavio destruktivni nagon ili nagon smrti. Eros predstavlja nagonsku potrebu za spajanjem, povezivanjem, dok destrukcija predstavlja nagonsku potrebu za razdvajanjem, razvezivanjem.

Sledeći važan pokretač ličnosti su konflikti (sukobi). Oni se javljaju zbog suprotstavljenosti između principa zadovoljstva i principa realnosti (Freud, 1911). U okviru topografskog modela konflikt je prikazan kako se odvija između želje (kao predstavnika nagona) i psihičke odbrane (psihičke sile koja se suprotstavlja ispunjenju želje zbog npr. moralne zabrane). U strukturalnom modelu on je izražen kao konflikt između instanci ličnosti (kao npr. između Ida i Ega, ili između Ega i Superega).

Centralni značaj među konfliktima ima edipalni konflikt koji se javlja tokom edipalne faze razvoja, između treće i šeste godine života. Osnovu edipalnog konflikta čine ambivalentna osećanja prema roditeljima, odnosno isprepliću se osećanja ljubavi i mržnje naizmenično prema ocu i prema majci. Dete želi da edipalni trougao (otac-majka-dete) svede na dijadni odnos (otac-dete; ili majka-dete) jer oseća roditeljski par (otac-majka) kao pretnju vlastitom narcizmu (samopoštovanju i ljubavi prema sebi) zbog toga što roditeljski par vodi „tajni“ ljubavni život iz kojeg je on isključen (nesvesna fantazija o seksualnom odnosu roditelja).

Treći važan pojam u dinamici ličnosti je vezan za pravilnosti u nesvesnom psihičkom funkcionisanju koje nazivamo psihički rad. Frojd je opisao dva takva procesa: rad sna i rad tuge. Rad sna je psihički proces koji pokreću nesvesne želje (najčešće infantilne seksualne želje koje nose u sebi energiju libida), a koji dolazi do izražaja u pretvaranju dnevnih sećanja i telesnih podražaja u sliku sna. Rad sna se odvija u dve faze. Tokom prve faze, u vreme spavanja, deluju primarni procesi, a tokom druge faze, koja nastupa tokom i nakon buđenja, deluju sekundarni procesi. Tri osnovna mehanizma oblikovanja sna u prvoj fazi su: kondenzacija (zgušnjavanje), pomeranje i prikazivost (sposobnost za vizuelno čulno prikazivanje). Kondenzacijom se veći broj takozvanih „misli sna“ prikazuje jednim elementom u snu. Zbog toga jedan elemenat u snu može da nosi u sebi više značenja. Pomeranjem se „misli sna“ izražavaju narednom slikom u nekom postojećem asocijativnom nizu. Prikazivost govori o sposobnosti da se „misao sna“ izrazi slikom. Rezultat rada sna je san kojeg se možemo setiti nakon buđenja i koji predstavlja manifestni sadržaj sna. Tada nastupa sekundarna obrada, kao četvrti mehanizam oblikovanja sna, kako bi se postojeći elementi sna organizovali tako da dobiju smisao unutar određenog scenarija, logičku i vremensku povezanost i da se pripreme za prepričavanje. Pretvaranje slike sna u narativnu strukturu može značajno da izmeni manifestnu sliku sna. Da bi otkrili latentne „misli sna“ treba primeniti postupak tumačenja sna, koji je Frojd razvio u okviru psihoanalitičkog metoda, a sastoji se u slobodnom asociranju na elemente manifestnog sadržaja sna čime se otkrivaju asocijativni tokovi koje je sledio rad sna. S obzirom da nesvesne želje pokreću rad sna, Frojd smatra da je osnovni cilj sna ispunjenje želje.

Rad tuge predstavlja nesvesni psihički proces koji se pokreće nakon gubitka značajne osobe za koju je bila vezana velika količina energije libida (Freud, 1915). Tokom rada tuge osoba povlači interes za spoljašnju realnost i usmerava svoju pažnju na proživljavanje sećanja vezanih za umrlu osobu. To proživljavanje omogućava postepeno odvajanje energije libida i premeštanje na nove objekte tako da je rezultat tog procesa osposobljavanje Ega za normalno funkcionisanje. Rad tuge predstavlja normalan psihički proces koji može biti iskomplikovan ukoliko postoji okrivljavanje sebe za smrt voljene osobe.

Detinjstvo je doba od posebnog značaja za psihički razvoj. Tokom prvih pet, šest godina života veoma je intenzivan psihoseksualni razvoj koji predstavlja osnov za kasniju odraslu ličnost. Razvoj se naziva psihoseksualni jer se razvijaju psihičke strukture pod dejstvom libida kao energije seksualnog nagona. S obzirom da seksualni reproduktivni organi nisu u funkciji do puberteta, libido nalazi mogućnost zadovoljenja zaobilaznim putem tako što se naslanja na važne aktivnosti u pojedinim periodima razvoja deteta. Date aktivnosti su povezane sa određenim zonama tela i to je sugerisalo nazive pojedinih faza. Frojd je razlikovao sledeće faze psihoseksualnog razvoja tokom detinjstva: oralnu, analnu i falusnu.

U oralnoj fazi libido se naslanja na sisanje kao osnovnu aktivnost koja se odvija između majke i bebe. Na taj način dolazi do zadovoljenja gladi, a istovremeno i do zadovoljenja libida kroz razvoj interakcije majka-dete i razmenu osećanja ljubavi kroz prijatne senzacije sisanja, majčinog tepanja, topline, i sličnih reakcija. Određeni obrasci ponašanja iz oralne faze pretvaraju se kasnije u određene osobine kod čoveka. Za oralnu fazu je karakteristično unošenje (gutanje) i izbacivanje (povraćanje) što u formiranju psihičkih struktura dolazi do izražaja, na primer, kroz sposobnost za učenje (unošenje ili izbacivanje znanja). Ambivalencija (stanje kada ne možemo da se odlučimo za jednu od dve ponuđene opcije) je, na oralnom nivou, prisutna u zadržavanju zalogaja u ustima (niti a proguta, niti da ispljune). Poremećaji vezani za oralnu fazu prepoznaju se u bolestima zavisnosti (alkoholizam, narkomanija i slično). Izraz zavisnost označava da osoba ne može da živi bez unošenja veštačke materije (npr. droge) u organizam, a povezanost sa oralnom fazom je vidljiva i po tome što je početak života period zavisnosti bebe o majčinoj brizi. Očigledno da sâmo mleko nije dovoljno za preživljavanje, već i ljubavi između majke i bebe. Ako je ljubav izostala, onda sisanje mleka ostaje zabeleženo kao doživljaj bezuspešnih pokušaja da se zadovolji libido putem sisanja. Takav obrazac prepoznajemo u ponašanju narkomana gde se droga pojavljuje kao veštački surogat mleka bez ljubavi. Koliko god konzumirao drogu, narkoman ne nalazi ispunjenje izvorne libidinozne potrebe već samo privremeno smirenje nakon kojeg sledi ponovni doživljaj emocionalne praznine. Hronični nedostatak ljubavi se ne može ispraviti drogiranjem, ali osoba nastavlja da se ponaša na takav način zbog prisutne prisile za ponavljanjem u nadi da će se desiti ono što se nikad nije desilo (doživljaj ljubavi majke prilikom dojenja deteta).

U analnoj fazi se libido naslanja na aktivnost oko vršenja nužde (analno od reči anus, odnosno čmar). Dete je izloženo uticaju socijalizacije kroz trening u načinu obavljanja nužde koji sprovode roditelji. Sva pažnja je usmerena na učenje deteta da se potrebe za ekskrecijom (pražnjenjem) obavljaju na društveno prihvatljiv način. Istovremeno se dete socijalizuje i u pogledu ishrane (pije vodu iz čaše, jede uz pomoć pribora za stolom i slično). Pored načina zadovoljenja potreba (npr. vršenje nužde u toaletu) dete se tokom analne faze uči odlaganju nagonskog zadovoljenja (odlaganje potrebe za pražnjenjem, na primer, dok se ne dođe do toaleta). Karakteristike analne faze dolaze do izražaja kroz voljne radnje zadržavanja (izmeta) i puštanja. Pored ovladavanja kontrolom sfinktera (mišića na anusu i izlazu iz bešike) i zahvaljujući tom ovladavanju dete stiče sposobnost da se suprotstavi roditeljima i tada se rađa simbol „ne“ u njihovom govoru. Na primer, dete neće da izvrši nuždu kada roditelji to očekuju, već kad se njemu prohte. Ostali važni simboli koje dete uči tokom analne faze su suprotnosti „prljavo – čisto“, „lepo – ružno“, „dobro – zlo“ i slične. Karakterne osobine koje se stiču u analnoj fazi su pedantnost, tvrdičluk, tvrdoglavost i slične.

U falusnoj fazi libido se naslanja na aktivnosti deteta vezane za seksualnu radoznalost. Sazrevanje kognitivnog aparata omogućava detetu da uoči da se muškarci i žene razlikuju prema polnim organima, pa odatle proističe interes za vlastite polne organe i igranje sa njima. To je period koji je poznat kao „hiljadu zašto“ jer deca stalno traže objašnjenje zašto je nešto tako. U tom periodu postaju svesni smrtnosti pa se rađa zanimanje za pitanje kako su nastali i stvaraju se prve primitivne teorije o začeću.

Tokom falusne faze psihoseksualnog razvoja odvija se i edipalna faza razvoja kada dete postaje svesno da su roditelji njegovi stvaraoci i istovremeno postaje ljubomorno na njihov ljubavni život. Zbog toga što se oseća izbačeno iz roditeljskog para u detetu se rađa potreba da izbaci jednog roditelja iz para i zauzme njegovo mesto. Zbog straha da će izgubiti roditeljsku ljubav, jer svoje destruktivne želje usmerava prema njima, kaže se da je dete u edipalnom konfliktu. Osnovne društvene zabrane su povezane sa edipalnom problematikom. Tu pre svega spada zabrana oceubistva iskazana kao „poštuj svoje roditelje i starije od sebe“ i zabrana incesta iskazana kroz običaje koji zabranjuju brak između krvnih srodnika. Usvajanjem društvenih zabrana i normi dolazi do formiranja Superega.

U edipalnoj fazi postoji tzv. edipalni trougao (otac-majka-dete) i on predstavlja ulazak deteta u društvo jer troje čini osnovu za formiranje grupe. Tada se razvijaju osećanja takmičarstva, ljubomore, potrebe za prestižom, dokazivanjem, i slično. Pre tog perioda se deca igraju zajedno ali svako za sebe, i ne dele igračke. Sada dete postaje sposobno za pravu igru sa vršnjacima.